Makrolidi

Makrolidi su antibiotici koji deluju inhibitorno na sintezu bakterijskih proteina.

Najvažniji predstavnici su eritromicin, azitromicin, klaritromicin… Eritromicin je dobijen iz gljivice Streptomyces erythreus 1952. godine. Osnovna struktura makrolida je mnogočlani laktonski prsten koji je kod eritromicina i klaritromicina četrnaestočlani, a kod azitromicina šesnaestočlani. Eritromicin i klaritromicin se razlikuju u metilaciji jedne hidroksilne grupe.

Makrolidi se vezuju reverzibilno za 50s subjedinicu ribozoma, na isto mesto na koje se vezuju hloramfenikol i piranozidi i ometaju sintezu proteina. Zbog toga je njihovo dejstvo na bakterijske ćelije bakteriostatsko. Jače deluju na gram pozitivne bakterije i u njima postižu i do 100 puta veće koncentracije nego u gram negativnim.

Zbog toga je njihov antibakterijski spektar sličan prirodnim penicilinima: gram pozitivne koke, gram negativne koke, gram pozitivni bacili, Borelije, gram negativni aerobi, Helicobacter pylori, Chlamidia, Mycoplasma. Zbog sličnog antibakterijskog spektra, kod pacijenata koji su preosetljivi na peniciline se najčešće primenjuje eritromicin.

Rezistencija bakterija se razvija na više načine, efluksom, odnosno izbacivanjem leka iz ćelije, promenom veznog mesta i smanjenim prolaskom kroz ćelijsku membranu.

Eritromicin je osetljiv na dejstvo želudačne kiseline pa se uglavnom primanjuje u vidu acidorezistentnih kapsula. Međutim ovaj vid primene kod starijih osoba i male dece može da bude nepogodan, te su sintetisani estri poput eritromicin-estolata, eritromicin-stearata i eritromicin-etilsukcinata i mogu da se primenjuju u obliku sirupa, što je naročito podesno u pedijatriji.

Adolidi, u koje spadaju klaritromicin i azitromicin, imaju širi antibakterijski spektar, deluju još i na Haemophilus influenzae, Micobacterium avum, Toxoplasmu i Ureaplasmu, a imaju i bolju distribciju. Hrana u stomaku može da smanji apsorpciju azitromicina i do 60%, a klaritromicin postiže malu bioraspoloživost s obzirom da podleže efektu prvog prolasska kroz jetru.

Ovi lekovi ne prodiru u CNS. Nagomilavaju se u prostati i respiratornom traktu, i nagomilavaju se u makrofagima na mestu infekcije pa se koriste za lečenje sistemskih infekcija. Međutim, nisu efikasni kod infekcija praćenih bakterijemijom.

Eliminacija i neželjena dejstva

U manjem procentu se metabolišu u jetri, uglavnom najviše klaritromicin koji se izlučuje u metabolisanom i nemetabolisanom obliku putem žuči i bubrega. Preostali predstavnici se eliminišu nepromenjeni zajedno sa žuči.

U neželjena dejstva spadaju dijareja, alergijske reakcije, holestatski hepatitis. Veoma je opsano primeniti eritromicin-estolat u trudnoći jer je teratogen, u tom slučaju treba se opredeliti za druge navedene estre eritromicina.

Makrolidi se koriste kod lečenja pertuzisa, upale srednjeg uha, ulkusa želuca (Helicobacter pylori), infekcija respiratornog trakta, hlamidije tokom graviditeta.

Inhibitori su citohroma P450 pa svi lekovi koji se metabolišu ovim putem će povećati svoje koncentracije u plazmi (oralni antikoagulansi, teofilin, hloramfenikol, karbamazepin).

Dragojlo Polić

mojamedicina.com