Posttraumatski stresni poremećaj – PTSP

Posttraumatski stresni poremećaj predstavlja psihopatološke fenomene koji se javljaju kao reakcija na stresni događaj izuzetno prijeteće i katastrofične prirode – javlja se do 6 meseci nakon stresnog događaja i obično je dugog trajanja. Osoba je uglavnom doživela neki stresni događaj koji je izvan okvira uobičajenih ljudskih doživljaja (razne nesreće, izloženost torturi, silovanju, psihičkom i fizičkom zlostavljanju).

Stresogeni događaj je primarni etiološki faktor za razvoj PTSP-a, pored njega pojavi poremećaja pogoduje individualna „preosetljivost“, odnosno ranjivost koja može biti uzrokovana individualnim faktorima i faktorima okruženja.

• Individualni faktori su traume doživljene u detinjstvu, zlostavljanja, smrt roditelja, poremećaj ličnosti, doživljen skoriji stresni događaj ili nagomilavanje stresnih događaja.

• Faktori iz okruženja – nedostatak porodične i socijalne podrške prilikom doživljavanja stresnih situacija.

Psihopatologija PTSP-a neposredno prati psihičku traumu, ali je moguć i latentni period do 6 meseci od dejstva stresora. Trajanje psihopatologije je moguće i više godina, pa i da bude osnova za nastanak trajnog poremećaja ličnosti.

Posttraumatski stresni poremećaj kroz simptome

Najčešća simptomatologija PTSP-a je sledeća:

1. „Flash back“- ponovno doživljavanje traumatskog događaja kroz nametljiva sećanja na traumu i košmarne snove. Čak prilikom izlaganja osobe događajima koji simbolišu ili nalikuju na traumatski događaj osoba ponovo doživljava psihološku patnju (silovana žena u liftu pri svakom ulasku u lift).
2. Stalno izbegavanje aktivnosti i situacija koje podsećaju na traumu (izbjegavanje misli, razgovora o traumi, ljudi koji bude sećanja na traumu).
3. Osećaj emocionalne otupelosti, nereagovanje na okolinu, smanjeno interesovanje za aktivnost koje su ranije donosile zadovoljstvo – anhedonija.
4. Depresivno raspoloženje, povećan rizik od sicida – kod traumatizovanih osoba se može javiti osećaj krivice koji nastaje kao posledica razmišljanja da se traumatski događaj mogao izbeći.
5. Anksioznost, strah, razdražljivost, bes i agresivnost. Vrlo često ove osobe razmišljaju da ih drugi ne razumiju, da su odbačene i ponižene
6. Povećana vegetativna prenadraženost i teškoće u koncentraciji – hipervigilnost, pažnja brzo prelazi sa informacije na informaciju, osoba ne može da zadrži dovoljno dugo fokus na određenom zadatku ili informaciji.
7. Povećan je rizik od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i alkohola.

Etiologija PTSP-a

Postoje brojni modeli koji pokušavaju da objasne pojavu PTSP-a:

1. Biološki modeli
2. Psihoanalitički model
3. Kognitivni model
4. Bihejvioralni model.

Biološki modeli koji učestvuju u genezi poremećaja bi mogli biti poremećaji nekih neurotransmiterskih sistema, hiperregulacija osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubreg, povišena osetljivost vegetativnog nervnog sistema i strukturne promene na nivou hipokampusa i amigdala.

Psihoanalitički model govori o tome da trauma reaktivira prethodni nerešeni konflikt, a taj konflikt je neka trauma uz djetinjstva koja se ponovo oživljava nakon traumatskog događaja.

Kognitivni model govori o tome da osoba ne može da obradi i racionalizuje traumu nego nastavlja da doživljava stres u kntinuitetu.

Bihejvioralni model ima dve faze. U prvoj trauma dovodi do stresne reakcije, a u drugoj se razvija izbegavajući obrazac ponašanja kako bi se sprečio razvoj straha.

Razlika između PTSP-a i akutne stresne reakcije je vrijeme i trajanje pojave simptoma. Kod akutne reakcije na stres simptomi počinju odmah nakon traume i ublažavaju se nakon 48 h, a mogu da traju najduže do mesec dana, dok PTSP se razvija iz akutne stresne reakcije nakon mesec dana od traume i razvoj simptoma može da traje do oko 6 meseci. Kada se razvije klinička slika ona onda može da perzistira godinama.

Liječenje PTSP-a

Prvi zadatak psihijatra je da pruži podršku i osećaj sigurnosti traumatizovanoj osobi, da joj pomogne da integriše traumatsko iskustvo u svoju životnu biografiju. Važno je osobi koja je imala traumatsko iskustvo objasniti da nije jedina koja je imala takvo iskustvo i navesti joj frekvenciju pojave sličnih događaja kako bi lakše prihvatila traumu i stekla poverenje u tretman.

Dalje intervencije mogu uključivati sklanjanje od izvora stresa, psihoedukaciju o samom poremećaju i farmakoterapija.

Farmakoterapijske procedure uključuju antidepresive iz grupe SSRI, SNRI, pored njih mogu da se uključe i anksiolitici.

Od psihoterapijskih modaliteta se efikasnom pokazala kognitivno-bihejvioralna terapija, primenjuju se razne tehnike poput zaustavljanja misli, vođenje dijaloga sa samim sobom, vežbe disanja i relaksacije.