Napušteni Institut za tuberkulozu - filmski kadrovi u režiji prirode

Napušteni Institut za tuberkulozu – Nedaleko od poznate raskrsnice na Fruškoj gori, Iriškom vencu, nalazi se zaboravljeni bolnički kompleks izgrađen pre skoro jednog veka, iz 1926. godine. Pored mnogobrojnih napuštenih zdravstvenih objektkata u Srbiji, ovaj Institut sve više mami poglede znatiželjnih.

Kompleks je zamišljen kao moderna specijalizovana bolnica i lečilište, smešten na čistom planinskom vazduhu, u blizini gradske oblasti Novog Sada. Tokom decenija, ovde su se lečili brojni pacijenti iz čitave Jugoslavije, jer se smatralo da vazduh Fruške gore pomaže u oporavku od teških respiratornih bolesti. Kompleks je obuhvatao nekoliko paviljona, laboratorije i prateće objekte, a eminentni stručnjaci nekadašnje države dali su upečatljiv doprinos i ugled ovoj ustanovi. U tom pogledu ističemo prvu operaciju pluća u Jugoslaviji koja je upravo ovde izvedena.

Međutim, s vremenom, kako je tuberkuloza postajala ređa i kako se zdravstveni sistem menjao, institut je polako gubio značaj. Zamenio ga je grandiozniji objekat u Sremskoj Kamenici koji je danas primarno mesto lečenja najtežih plućnih bolesti.

Iako je kompleks bivšeg instituta u nekom trenutku prepušten na korišćenje vojsci, devedesetih godina prošlog veka prepušten je zubu vremena. Međutim, napušteni Institut za tuberkulozu ima šansu za novo ruho. Naime, poslednjih godina kroz urbanističke akte osmišljena je rekonstrukcija, te je na nekom objektima moguće zapaziti građevinske radove. Nažalost, rok za završetak radova za sada nije poznat.

Napušteni Institut za tuberkulozu - filmski kadrovi u režiji prirode — Foto: MojaMedicina.com

Napušteni Institut za tuberkulozu nije tek ruševina, on je gotova scenografija za film, mesto gde vreme stoji, a svaki šum podseća da niste sami. Reč je o mestu koje predstavlja granicu između realnosti jednog zdanja i skoro pa objektivnim očekivanjem da se neko krije u napuštenim prostorijama, zauvek zarobljen između epoha medicine i zaborava. Polupani prozori, izlomljena vrata, razbacani escajg, kao i pristup medicinskoj dokumentaciji, čini ovaj prostor zivahnim mestom za maštu.

Nekada mesto lečenja i borbe za dah, Institut danas izgleda kao spomenik prolaznosti: tih, miran i dostojanstven. Njegovi zidovi stoje kao opomena i kao pesma, da ništa ljudsko ne odoleva vremenu, ali da uvek može da postane deo nečeg većeg i trajnijeg – šume koja ga sada grli.