Poremećaj pažnje s hiperaktivnošću – ADHD

ADHD (Poremećaj pažnje s hiperaktivnošću) je neurobiološki poremećaj koji se obično javlja u detinjstvu, ali može trajati i u odraslom uzrastu. Karakterišu ga simptomi nepažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti, koji mogu značajno uticati na svakodnevno funkcionisanje osobe. Prevalencija ADHD-a se procenjuje na 5-10% u dečjem uzrastu, dok se kod odraslih procenjuje na oko 2-5%.

Simptomi ADHD-a se mogu razdvojiti u tri glavne kategorije: nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost.

Nepažnja

• Teškoće u održavanju pažnje: Osobe s ADHD-om često se bore da se fokusiraju na zadatke, posebno ako su dosadni ili rutinski. Lako se ometu spoljnim stimulansima ili sopstvenim mislima.
• Zaboravnost: Često zaboravljaju obaveze, sastanke ili važne informacije, što može dovesti do problema u školi ili na poslu.
• Nepotpuno izvršavanje zadataka: Mogu započeti projekte, ali ih često ne završavaju, što može dovesti do neorganizovanosti.
• Problemi s organizacijom: Teškoće u organizaciji zadataka i aktivnosti mogu se manifestovati kroz nered u prostoru i neefikasno planiranje vremena.

Hiperaktivnost

• Nemir: Osobe s ADHD-om često imaju potrebu da se kreću, čak i kada to nije prikladno.
• Prekomerno govorenje: Mogu imati tendenciju da često govore, prekidaju druge ili ne daju drugima priliku da se izraze.
• Teškoće u mirnom igranju: Mogu imati poteškoća da se igraju ili angažuju u aktivnostima koje zahtevaju mirno ponašanje.
• Prekomerno kretanje: Mnogi ljudi s ADHD-om često su u pokretu, što može otežati usredsređivanje na jednu aktivnost.

Impulsivnost

• Brzo donošenje odluka: Osobe s ADHD-om mogu donositi odluke bez razmišljanja o posledicama, što može dovesti do problema.
• Teškoće u čekanju: Mogu imati poteškoća da čekaju svoj red ili da se strpe.
• Emocionalna reaktivnost: Impulsivnost se može manifestovati kroz emocionalne ispade.

Dijagnoza ADHD-a zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje:

1. Kriterijumi iz DSM-5: Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja (DSM-5), simptomi moraju biti prisutni najmanje 6 meseci i nesrazmerni razvoju osobe. Simptomi se dele u tri grupe: nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost.
2. Procena od strane stručnjaka: Dijagnozu postavlja psihijatar, psiholog ili drugi kvalifikovani stručnjak koristeći standardizovane upitnike i intervjue s roditeljima, učiteljima i samim pacijentom.
3. Prikupljanje informacija: Važno je prikupiti informacije iz više izvora kako bi se dobila kompletna slika o ponašanju i funkcionisanju pojedinca u različitim okruženjima (škola, dom, društvo).

Terapija ADHD-a obuhvata kombinaciju različitih pristupa:

Farmakoterapija:

• Terapija ADHD (poremećaj pažnje s hiperaktivnošću) često uključuje upotrebu lekova, koji mogu pomoći u upravljanju simptomima. Najčešće korištene grupe lijekova su:

1. Stimulansi:

• Metilfenidat (npr. Ritalin, Concerta): Pomaže u poboljšanju koncentracije i smanjenju hiperaktivnosti.
• Amfetamin (npr. Adderall, Dexedrine): Sličan metilfenidatu, često se koristi kada stimulansi na bazi metilfenidata nisu učinkoviti.

2. Nestimulansi:

• Atomoksetin (Strattera): Može biti lijek izbora kod pacijenata koji ne reaguju na stimulante ili imaju poteškoća s njihovim korištenjem.

3. Antidepresivi:

• Ponekad se koriste kao dodatna terapija, naročito ako su prisutni i simptomi anksioznosti ili depresije.

Važno je napomenuti da je izbor lekova individualan i zavisi od specifičnih potreba pacijenta. Takođe, terapija lekovima često se kombinuje s psihosocijalnim intervencijama, kao što su terapija ponašanja ili edukacija za roditelje.

Preporučuje se redovno praćenje od strane stručnjaka kako bi se osigurala efikasnost i sigurnost lečenja.

Lekovi mogu biti jedan od alata koji pomažu u poboljšanju kvaliteta života. Za mnoge, pronalaženje pravog leka ili kombinacije lekova može biti proces koji zahteva vreme i strpljenje. Zajedno s lekovima, podrška kroz terapiju, edukaciju i razumevanje od strane porodice i prijatelja igra ključnu ulogu.