Branimir Vuković: specijalizant psihijatrije, filantrop i zaljubljenik u prirodu

Branimir Vuković, mladi lekar sa naših prostora, otkriva nam direktne utiske iz oblasti psihijatrije, oblasti iz koje je odabrao užu stručnu specijalizaciju. Za razliku od većine njegovih sagovornika, ovom prilikom je redakcija našeg portala imala priliku da mu ostavi nekoliko pitanja. Pogledajmo kako se snašao sa odgovorima i kakve detalje iz svog radnog iskustva, ali i savete, je ovim putem podelio sa nama.

Ko je Branimir Vuković i kako sebe opisujete?

Ovo pitanje je kao kada ja pokušavam da izvučem nešto iz osobe s kojom razgovaram, koja mi se javi sa nekim problemom, pa želim da joj u glavi odzvanja pitanje „Ko sam ja?“. Ljudi koji sebi postavljaju ovo pitanje često se bore sa pronalaskom smisla svog postojanja i tragaju za konkretnim odgovorom. Paradoks je u tome da što smo skloniji da tragamo za opipljivijim osećajem toga ko smo, postajemo ranjiviji. Nekako je najteže reći nešto o sebi i predstaviti se, a da ne ispadne: „Hvalite me usta moja“.

Kada bismo uhvatili zamrznuti kadar mog života, trenutno mogao bih reći da je Branimir Vuković borac sa vetrenjačama savremenog doba, ali koji možda bebi koracima pobeđuje vetrenjače. Za one ljude koji me ne poznaju mogu reći da sam po zanimanju doktor medicine, specijalizant psihijatrije, specijaliziram za Dom zdravlja Bijeljina, četvrta sam godina specijalizacije i hipnoterapeut od marta 2022. godine.

Neko sam ko svakodnevno radeći na sebi, radi na poboljšanju pogleda na mentalno zdravlje i mentalnu higijenu, jer bez obzira što smo u 21. veku, mentalno zdravlje je malo zapostavljeno, kao da „hramlje“ za ostalim oblastima medicine. Neko sam ko se dugo bavio somatskom medicinom, radeći pet godina u službi hitne pomoći Doma zdravlja Bijeljina, pre odlaska na specijalizaciju, ali sam se bavio somatskom medicinom i u specijalnim bolnicama u kojima sam obavljao specijalistički staž, jer generalno uvek sagledavam čoveka kao celinu, ne kao prst, ruku, anksioznost, depresiju, psihotični poremećaj, nego zaista kao jednu integralnu celinu, dušu i telo koji su nerazdvojivi.

Mogu reći da sam zaljubljenik svog kraja što je u velikoj meri i razlog što sam nekoliko puta odbio ponude za posao u tercijarnim zdravstvenim ustanovama.

Branimir Vuković

Živim u malom selu na području opštine Bijeljina, Bjeloševac se zove, rođeni sam Semberac i siguran sam da svoj način života ne bih menjao nizašta na svetu. Volim da se budim okružen prirodom na svom imanju, da osluškujem tišinu i udišem svež vazduh. Udaljen sam od posla pola sata, ali u današnje vreme ništa nije daleko, vreme dok se vozim do posla iskoristim da saberem misli, slušam dobru muziku i posmatram lepote Semberije.

Mogu reći da sam zaljubljenik svog kraja što je u velikoj meri i razlog što sam nekoliko puta odbio ponude za posao u tercijarnim zdravstvenim ustanovama koje se nalaze u drugim gradovima, iako bi prihvatanje tako nečega bio veliki plus u razvoju moje karijere. Trudim se da u svemu vidim nešto lepo, da svaki dan iskoristim i za uživanje, ali i da naučim nešto novo i pomognem nekome. Čak i kada imam najviše posla, kada sam najumorniji, trudim se da bar pola sata pred spavanje posvetim čitanju. Ulaganje u znanje je najbolja investicija.

Kako se baš psihijatrija desila kao oblast za odabir specijalizacije?

U trenutku kada sam završio medicinski fakultet u Foči 2014. godine, nije se baš moglo birati, ni posao, ali ni specijalizacija. Psihijatrija je bila u nekih top pet specijalizacija, ali mi nije bila na prvom mestu. Tokom svih godina rada u hitnoj pomoći, pokazivao sam interesovanja za razne grane specijalizacije, ali ljubav prema medicini i poslu lekara je bila iznad svega, tako da ne sumnjam da bih se dobro snašao u bilo kojoj oblasti, a onda se početkom 2020. godine raspisao konkurs za psihijatriju, gde sam prošao. Psihijatrija mi se pokazala još interesantnijom nego ranije, a pošto sam neko ko radi na sebi u duhovnom i mentalnom smislu, psihijatrija mi je nekako došla kao dodatna veština za razumevanje ljudi i njihovih postupaka, ali i otkrivanje načina kako ljudima pomoći.

Kroz dodatnu edukaciju iz hipnoterapije samo sam se još više nadogradio, ali i shvatio da sam metode hipnoterapije nesvesno koristio i do tad, samo sam ih kroz edukaciju dodatno usavršio. Sad sa sigurnošću mogu reći da mi ne treba mnogo vremena da shvatim kakav je nečiji profil ličnosti i čak mogu da predvidim svaki naredni korak i nameru. Učenje i praksa Vas nauče da čitate ljude, ali i da pomognete onima kojima je pomoć neophodna. To je lepota ovog posla i zato volim psihijatriju.

Da li u svom poslu imate uzora?

Pa bio bih neiskren da kažem da nemam, ali nisam fiksiran ni za čiji rad posebno, nego pokušavam da iz svega izvučem ono najbolje. Još kao student kada sam se prvi put susreo sa psihijatrijom i zavoleo je, to je bilo zbog mog sadašnjeg mentora prof. dr Snežane Marjanović, šefa katedre na medicinskom fakultetu Foča. Njeni stavovi su mi generalno vodilja kroz moje usavršavanje. Naravno čitam dosta i profesora Vladetu Jerotića, ali i mnogo stranih autora, spisak bi bio baš dug.

Da li u sferi psihijatrije postoji stigma od strane društva i kako se protiv nje borite?

Naravno, jako je puno stigme, ali i jako puno pacijenata, tako da ljudi nisu svesni da procentualno diskriminišu jako puno ljudi, nekoga iz svog okruženja sigurno, nekog sebi bliskog, ali i mozda člana porodice sebi nekog dragog. Mislim da većina to radi iz straha i nerazumevanja. Kako god biću surovo iskren i reći da su stigmatizaciji skloni primitivni i nedovoljno obrazovani ljudi. A odsustvo empatije se javlja i kod nekih akademskih građana, pa su skloni diskriminaciji, što je zaista poražavajuće. S tim se ne bori, jer sve s čim se borimo dajemo mu na značaju.

Stigma je prisutna u svim društvima, negde više, negde manje, ali je generalno odraz socijalnog i kulturnog razvoja društva.

Branimir Vuković

Potrebno je prihvatiti da će toga uvek biti u svim sferama, pa čak kad je i mentalno zdravlje u pitanju, ali pored toga je neophodno hrabriti ljude da podele svoj problem I potraže stručnu pomoć, jer povećanjem broja takvih ljudi smanjujemo broj ovih koji diskriminišu. Stigma je prisutna u svim društvima, negde više, negde manje, ali je generalno odraz socijalnog i kulturnog razvoja društva. Na zapadu je mnogo slavnih ličnosti koje su podelile sa javnošću svoje mentalne probleme, i to jako doprinosi da se ljudi lakše otvaraju, traže pomoć, ali i da budu prihvaćeni.

Šta biste naveli kao pozitivne i negativne aspekte društvenih mreža na populaciju Vaših pacijenata?

Kroz društvene mreže ljudi mogu da se edukuju, povežu sa ljudima sličnih problema. Postoji jedna grupa na Facebook-u koja je možda i najveća u regionu zove se „Psihološka podrška“ u kojoj sam ja jedan od moderatora. Tu ljudi mogu anonimno da postavljaju objave, dele svoje probleme, emocije i dobiju podršku i savete. Takođe, ja objavljujem dosta edukativnog sadržaja na svojoj instagram stranici i svom YouTube kanalu, jako često obezbeđujem mogućnost da mi postave pitanje i dobiju adekvatan savet.

Ono što može biti negativno na društvenim mrežama jeste, kada ljudi zaobilaze stručna lica, a leče se preko saveta sebi sličnih ljudi. Na to često skrećemo pažnju, pacijent ne može lečiti drugog pacijenta samo zato što ima sličan problem. Takođe, ljudi često sami sebi postavljaju dijagnozu i određuju terapiju i to nije slučaj samo sa pacijentima sa mentalnim problemima, nego generalno je zastupljeno kod nas.

Spadate u onu manju grupu lekara koji su aktivni na drustvenim mrežama. lako sebe ne doživljavate kao influensera, zbog čega rado stajete ispred objektiva kamere?

Na našim prostorima sam u manjoj grupi, ali ima jako puno lekara, naročito sa naših prostora, drugih specijalnosti koji žive i rade u inostranstvu i koji nesebično dele savete. Pred objektiv kamere stajem iz razloga da sebe približim ljudima, da ljude informišem da mentalni problem nije nešto što treba da se krije, nego nešto što treba da se leči, kao i svaki drugi zdravstveni problem. I naravno tu sam na raspolaganju da neke informacije ne traže na google-u, nego mogu da je dobiju iz prve ruke.

Jako je puno ljudi iz regiona i iz dijaspore koji će neki problem lakše podeliti sa mnom, nego sa svojim lekarom, što dodatno pokazuje da moramo još mnogo da radimo na sebi, ali opet je pozitivna stvar što imaju opciju sa bilo kim da podele svoj problem. I to je plus društvenih mreža. Ja volim društvene mreže i smatram da ih ne vole samo ljudi koji ih ne koriste u pametne svrhe. Takođe svoje društvene mreže koristim u svrhu motivacije svih ljudi, da doprinesem razvoju pobedničkog duha i prevazilaženju svakodnevnih problema i izazova.

Moje oglašavanje na društvenim mrežama ljudi različito tumače i svako u mojim objavama vidi ono što ima u sebi. Motivaciju vidi neko ko želi da je vidi i bude motivisan, samopromociju vidi neko ko bi društvene mreže koristio na taj način. Neko će reći da su objave glupe, jer ih ne razume. Neko će da vidi lepotu, empatiju i razumevanje, jer je i sam takav. Tako da kako drugi to vide je zaista do njih.

U kom smeru biste voleli da se kreće Vaša karijera posle završetka specijalizacije?

Sada je rano da bih o tome pričao, jer se stvari menjaju iz dana u dan, mogućnosti su neograničene i nikada ne možemo znati kada će nam se neka vrata neočekivano otvoriti. Ali je sigurno da ću nastaviti da dajem 200% sebe za posao i pacijente, jer je to moj način života. Biti lekar je način života, to sam izabrao, položio Hipokratovu zakletvu i neko ko se ne bavi ovim poslom to ne može da razume i nerealno bi bilo očekivati da svako to razume.