Medicinska nauka je umetnost satkana od ljubavi, znanja i požrtvovanja

Nakon samo jednog posta objavljenog na Fejsbuku, upravnik Klinike za otorinolaringologiju i hirurgiju glave i vrata u Kliničkom centru Vojvodine i profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu postaje “udarna vest” brojnih domaćih medija. Zbog svojih doprinosa medicini i nauci, zbog lečenja i brige o pacijentima izabran je i za počasnog građanina Sremskih Karlovaca. Kako bi se meštanima zahvalio, u tamošnjem Domu zdravlja lečio je pacijente volonterski i besplatno.

Profesor dr Dragan Dankuc potiče iz lekarske porodice, 2002. godine uveo je Nacionalni program kohlearne implantacije u Srbiji – čime se pružila mogućnost deci i pacijentima sa teškim i ekstremnim oštećenjima sluha da ponovo čuju – bavi se humanitarnim radom, a za naš portal kaže da planira novu akciju volonterskog rada i pregleda pacijenata sa svojim kolegama u Sremskim Karlovcima.

Gde ste rođeni i kako pamtite period odrastanja i školovanja?

– Rođen sam 20. januara 1960. godine, na dan Svetog Jovana, tako da sam svojim rođenjem, zahvaljujući roditeljima, dobio jedan zadatak u hrišćanskom duhu – da svoj život provedem i posvetim drugima. Kada me je jednom otac pitao, “Jesi li ti, Dragane, srećan?”, rekao sam mu da sam srećan kada su drugi ljudi oko mene srećni.

– Rodio sam se u Odžacima u Vojvodini, jer je moj otac Vojislav Dankuc, profesor geografije, dobio 1959. godine nameštenje u osnovnoj školi u Ratkovu. Moja majka Milica je brinula o meni i mom mlađem bratu Mijomiru. Bili smo deset godina u Ratkovu. Otac mi je iz Sremskih Karlovaca, a majka iz Turije. To znači da su mi Srem i Bačka bili u srcu od ranog detinjstva. Moji preci sa očeve strane potiču iz Banata, tako da imam tri srca junačka – Bačku, Banat i Srem. Osnovnu školu sam počeo u Ratkovu, zatim nastavio od četvrtog do sedmog razreda u Sremskim Karlovcima, a završio u Novom Sadu. Trudio sam se da kao učenik u osnovnoj školi budem među najboljima. Bio sam i predsednik razreda, to mi je samo davalao podstreka da budem prvi među jednakima i da svoj primer pokažem i drugima. Gimnaziju “Moša Pijade” završio sam u Novom Sadu sa odličnim uspehom, takođe sam bio predsednik odeljenja. Potom, 1978. godine, upoznao sam svoju sadašnju suprugu Svetlanu Dankuc i to sa 18 godina na maturskoj večeri u hotelu “Park”. Ona mi je velika podrška u životu. Posle toga sam studirao medicinu i bio jedan od najboljih studenata na Medicinskom fakultetu, sa prosečnom ocenom 9,63. Uzor za moj lekarski poziv mi je bio upravo Aleksandar Dankuc, pradeda, koji je 1882. godine završio medicinu u Lajpcigu. Kao sjajan lekar, iz Pančeva je 1901. godine, po pozivu Patrijarha Georgija Brankovića, dolazi u Sremske Karlovce gde i zasniva porodicu. Tu se rodio i moj deda Dragiša. Inače za Dr Aleksandra Dankuca iz Farkaždina i Crepaje, koji je bio izvanredan lekar, vezane su istinite priče i doživljaji jer su njegovi najbolji prijatelji bili Mihajlo Pupin iz Idvora i Uroš Predić iz Orlovata. Završili su zajedno gimnaziju u Pančevu. Naravno, oni su se onda, svako prema svojim talentima i afinitetima, opredelili za profesiju kojoj su dali svoj veliki doprinos. Ta priča o znamenitim ljudima iz ovih krajeva i jednom humanom čoveku kao što je bio moj pradeda – koji je lečio svoje pacijente besplatno i pored toga što je bio dvorski lekar, a predavao je i higijenu u Bogosloviji i Karlovačkoj gimanziji – to su mi bili, pored mojih roditelja, najveći uzori u životu.

 I pored toga što je bio dvorski lekar, moj pradeda je svoje pacijente lečio besplatno

Kako ste se opredelili za granu medicine kojom se bavite?

– Kada sam završio Medicinski fakultet u Novom Sadu, počeo sam da radim kao lekar u Domu zdravlja u Hitnoj pomoći i tu sam stekao prva lekarska iskustva. Nakon konkursa, 1989. godine, primljen sam na Kliniku za bolesti uva grla i nosa. Tadašnji upravnik Klinike, profesor dr Dušan Milošević, moj stručni učitelj i roditelj, zajedno sa profesorom dr Radivojem Topolcem, koji su me opredelili da se bavim mikrohirurgijom, srednjeg i unutrašnjeg uva. Naravno, taj put je zahtevao veliki napor i odricanje, dosta rada sa pacijentima, dežurstva, rad sa studentima… Zatim sam 1994. godine položio specijalistički ispit iz Otorinolaringologije sa odličnom ocenom i počeo da se bavim mikrohirurgijom srednjeg i unutrašnjeg uva. Nakon toga sam magistrirao sa temom Primena ultrazvuka u dijagnostici obolenja nosa i paranazalnih šupljina, a nakon toga sam dao jedan doprinos u mikrohirurgiji srednjeg uva, a to je doktorska teza Primena timpanoplastike-pokretni most u rešavanju hroničnih oboljenja srednjeg uva. Ta metoda, koju sam uveo još 1998. godine, praktično je 20 godina dominanta metoda u rešavanju najtežih obolenja srednjeg uva sa holesteatomom. Uvek sam težio da budem bolji od svojih učitelja. Kada sam jednom razgovarao sa svojim Profesorom dr Dušanom Miloševićem, koji je bio upravnik 12 godina, rekao sam mu, “Profesore, Vi se nećete ljutiti ako budem bolji od Vas, jer mislim da Vi to zaslužujete?!”. Odgovorio mi je, “Naravno, to je jedini način napretka – da učenici prevaziću svoje učitelje”. Ja mu se zahvaljujem na tome, jer mi je dao puno znanja, a mi smo uspeli da unapredimo rad Klinike za bolesti uva grla i nosa.

Kakvu ulogu u vašoj karijeri ima osamnaestogodišnja Hana?

– Od 2002. godine sam Upravnik Klinike za bolesti uva grla i nosa, a sada, po novoj sistematizaciji, Klinike za otorinolaringologiju i hirurgiju glave i vrata Kliničkog centra Vojvodine. Upravo sam 2002. godine uveo i Nacionalni program kohlearne implantacije, odnosno ugradnje veštačkog unutrašnjeg uva u Republici Srbiji, i kao prvi predsednik Centralne komisije za kohlearnu implantaciju od 2005. do 2015. godine obezbedio da sva deca u Srbiji dobiju budžetska sredstva od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Implant praktično omogućava pacijentima sa najtežim oštećenjima sluha da ponovo čuju i da nauče da govore, da pohađaju redovne škole i na kraju da budu ravnopravni članovi naše zajednice. Prvu operaciju smo imali 26. novembra 2002. godine, a u martu 2003. godine operisali smo prvo dete. Naša prva devojčica, Hana, koju smo tada operisali sa dve i po godine, danas ima 18 i po godina i sada govori tri jezika, završila je osnovnu i srednju školu, upisala je fakultet i nadam se da će biti izvanredan stručnjak. I to je naša velika satisfakcija.

Devojčica koju smo operisali sa dve i po godine danas ima 18 i po i govori tri jezika

– Pored mene, kohlearnu implantaciju na našoj Klinici radi tim stručnjaka na čelu sa profesorom dr Zoranom Komazecom, a tu su i prof. dr Slobodanka Lemajić Komazec,prof. dr Ljiljana Vlaški, asistent dr Nemanja Pejaković i naši surdopedagozi Ivana Sokolovac i Oliver Vajs. Pored mene kao hirurga, operacije obavljaju i prof. dr Ljiljana Vlaški i asistent dr Nemanja Pejaković, a u radu sa kohlearnim implantima nam pomaže i inženjer Vladimir Mrđanov. Do sada je urađeno 135 operacija za ovih 16 godina i to je jedan veliki poduhvat, ne samo u Vojvodini nego i u Srbiji. Pored KC Vojvodine, kohlearnu implantaciju u Srbiji radi Klinički centar Srbije, Kliničko-bolnički centar Zvezdara, Klinički centar Niš i povremeno Vojnomedicinska akademija u Beogradu.

ORL KLINIKA VIĐENA OČIMA MAJSTORA STRIPA: “Pavel Koza, strip majstor ‘Alana Forda’, bio je moj pacijent. Kada sam ga lečio, napravio je prikaz kako on to sve vidi. Tu je on i čitav moj tim oko njega. Ja sam prikazan takođe, sa mojom Mimočkom, mačkom koja me je toliko volela da mi je skakala na rame, a o tome sam mu pričao, pa je on to i prikazao. To je bilo 1997. godine” – objašnjava nam dr Dankuc poreklo zanimljive karikature na slici.

Kako je došlo do toga da godinu dana volontirate u Domu zdravlja u Sremskim Karlovcima?

– Pored aktivnosti na Klinici, angažovao sam se i u društvenom životu što se tiče Društva lekara Vojvodine Srpskog lekarskog društva i postao predsednik tog Društva 2011. godine. Upravo ove godine, posle dva mandata od četiri godine, ističe mi mandat, tako da sam srećan što sam Društvo vodio pošteno i korektno, da sam dobio visoke ocene što se tiče vođenja Društva, a isto tako sam osam godina bio potpredsednik Srpskog lekarskog društva u Beogradu. U periodu od 2013. godine Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva me je izabrala za vanrednog člana te sam dostigao taj stručni nivo da budem u najvišem zvanju. Ove godine se iz redova vanrednih članova biraju redovni članovi AMN Srpskog lekarskog društva. Moje pristupno predavanje AMN – SLD je upravo bilo “Nacionalni program kohlearne implantacije”, a koje su moji profesori ocenili kao izuzetan doprinos medicini u našoj zemlji. Učestvovao sam i u radu drugih humanitarnih akcija, kao što je “Fondacija Laza Kostić” koja se bavi ne samo sećanjem na Lazu Kostiću izvanrednog pesnika, pravnika i intelektualca, već i na jednog čoveka koji se bavio sportom i vodio računa o zdravom životu. Tako da je Društvo lekara Vojvodine sa Fondacijom sklopilo sporazum, a akcija”JOLES” potiče od prvog anatoma, Dr Jovana Jolesa Andrejevića, koji je sa Lazom Kostićempreveo Šekspirovo delo “Ričard treći”. To delo je bilo postavljeno u Srpskom narodnom pozorištu 1864. godine. To je samo spona između života Laze Kostića i jednog eminentnog lekara, koji je studirao u Beču i koji je nakon izvođenja ove predstave i preminuo. Izvođenje predstave je bilo posvećeno Vilijamu Šekspiru, odnosno 300-godišnjici njegove smrti.

– Moje aktivnosti su i dalje humanitarne, pa sam 2017. godine proglašen za počasnog građanina Sremskih Karlovaca, a povodom toga sam volontirao u tamošnjoj ambulanti, gde sam svake srede od 17 do 19 sati primao pacijente iz Sremskih Karlovaca, pregledao ih, davao im sugestije i zdravstveno ih prosvećivao. Ono što će biti naš zadatak u narednom periodu, u toku 2019. godine, jeste da sa Domom zdravlja “Novi Sad” organzujemo humanitarni rad i drugih lekara koji su direktno ili indirektno vezani za Sremske Karlovce, kao što su profesor dr Petar Slankamenac – neurolog, profesor dr Petar Vuleković – neurohirurg, profesor dr Igor Mitić – nefrolog imunolog, profesor dr Branislava Belić – hematolog, dr Tatjana Pešić – gastroenterolog, dr Jasmina Pešić – internista onkolog, profesor dr Zoltan Horvat – vaskularni hirurg, profesor dr Jovanka Kolarović – pedijatar hematolog i drugi lekari. Mi ćemo u ovoj godini primati pacijente iz Sremskih Karlovaca i prosvećivati ih, svako iz svoje oblasti. Mislim da će to biti jedan dobar doprinos i dobar primer i drugim lekarima, ne samo u Vojvodini, već i u Srbiji, da svoje vreme odvoje za jedan humanitarni rad, odnosno za prosvećivanje pacijenata u onim ambulantama i u onim sredinama gde to nije bilo do sada moguće. 

Iz kog razloga ste se odlučili da volontirate?

– Shvatio sam da sam dobio najveću počast jednog grada, gde mi srce kuca, iako živim u Novom Sadu. Onda sam u tom trenutku razmišljao kako se mogu najbolje odužiti ljudima koji su me izabrali za počasnog građanina Sremskih Karlovaca, pored posla koji svakodnevno radim na Klinici. Shvatio sam da samo humanitarni doprinos u radu, a to je biti pristupačan i najobičnijem stanovniku, deci, pacijentima i bez uputa, bez ikakvih drugih nadoknada, a da možete decu i pacijente primiti, pregledati i dati im savet, a to je za mene bio najbolji način da im se odužim.

Kako kometarišete post koji je objavljen na Fejsbuku, a posredstvom koga je za vas čula čitava Srbija?

– U zdravstvu sam trideset godina. Sa pacijentima imam pošten i korektan odnos u svakoj prilici. Mi lekari koji osećamo naše pacijente, kojima je potrebna pomoć, a jednostavno je ako imate te gene, onda se ponašamo normalno i mislim da to treba da bude za svakog lekara situacija koja mu je privilegija, da u pozivu koji je human dâ tu dobrotu i čovekoljublje i to pokaže u svakom trenutku. Bio sam iznenađen da posle jednog teksta o pristupu jednog Upravnika Klinike prema majci jednog našeg kolege, da će to pobuditi takvu potrebu drugih pacijenata da kažu svoj stav. Bio sam izložen oceni javnosti i nisam strepeo ni jednog trenutka da će biti i jedan negativan komentar, jer sam znao da sam se kroz svoj rad uvek trudio da pozitivno istupim i da dam svoj maksimum što se tiče i struke i ljudskosti. Trudio sam se da sve situacije, koje su bile teške i neki put neprijatne da to rešim u nekom pozitivnom maniru. Nemam Fejsbuk profil, ali sam čuo od svojih prijatelja da sam postao jako “užarena” i poznata ličnost, da sam imao više od 20.000 lajkova i nekoliko stotina komentara.To je onda pokrenulo i medije. Zahvaljujem se i medijima koji su procenili da pozitivne stvari u medicini treba da objavljuju, jer će to pokrenuti i druge mlade lekare. Mi ih učimo tome da jednostavno pozitivno nastupaju u svom pozivu, ne samo kao veliki stručnjaci već i kao veliki ljudi. Nadam se da će to biti primer i za druge, a već čujem da moji učenici kao što je i asistent dr Nemanja Pejaković, dobijaju pohvale od pacijenata koji su željni da pohvale ono što je dobro, naravno, i da osude ono što je loše. Medicina, kao i svaka profesija, ima veliki broj dobrih stručnjaka, puno dobrih stvari se dešava u medicini ali, nažalost, dešavaju se i propusti. Moramo propuste prepoznati i boriti se protiv njih.

Profesor ste na Medicinskom fakultetu. Da li tokom studija možete da primetite ko će biti dobar lekar i čovek?

– Posle 25 godina rada na Medicinskom fakultetu shvatio sam da smo mi ovde zbog studenata i da su to mladi ljudi koji su upisali medicinu pre svega iz ljubavi prema pacijentima. Kada osetim kod većine mojih studenata da to preovlađuje u njihovom nastupu – kako prema pacijentima, kolegama, tako i u odnosu na obaveze koje imaju – siguran sam da će oni biti izvanredni lekari, ali ono što je najveći zadatak svih nastavnika i profesora na fakultetu je taj, da pored stručnog znanja studente uče i životnim pravilima. To znači da smo mi njihovi stručni roditelji. Sve polazi, naravno, iz porodice i vaspitanja i osobina pojedinih ličnosti, ali ih mi naknadno edukujemo da budu dobri lekari i dobri ljudi i to se prepoznaje. Odnos prema pacijentu mora biti u skladu sa Hipokratovom zakletvom, gde se kaže da su profesori stručni roditelji svojim studentima, da svoje učenike smatraju svojom decom, da ih uče da poštuju kolege kao svoju braću i sestre, kao i svoje pacijente. Današnja medicina je medicina timskog rada. Srećan sam što su naši studenti prepoznali otorinolaringologiju kao predmet i izabrali ORL Katedru za najbolju Katedru na Medicinskom fakultetu, i to više godina unazad, a to je zasluga svih nastavnika i zaposlenih na ORL Klinici.

Odnos prema pacijentu mora biti u skladu sa Hipokratovom zakletvom

U poslednjih nekoliko godina Srbiju je napustio veliki broj lekara i medicinskog osoblja. Koji je vaš komentar?

– Mene zabrinjava činjenica da se najbolji studenti odlučuju da odu i rade u inostranstvu. Oni studenti koji su bili lošiji na studijama se ne odlučuju na taj potez i pitam se ko će lečiti naše stanovništvo ako najbolje generacije odu. Međutim, smatram da smo potekli iz ove zemlje i da je naša obaveza da se posvetimo lečenju našeg naroda. U našoj zemlji u poslednje vreme je u zdravstvu bilo većih investicija i zahvalan sam kako Republičkom ministarstvu za zdravstvo, tako i Pokrajinskom sekreterijatu za zdravstvo koji su uložili sredstva u poboljšanje uslova rada i nabavku najsavremenije medicinske opreme. Kod zapošljavanja mladih kolega mislim da treba imati bolju i efikasniju kadrovsku politiku, da najmlađi lekari i stomatolozi, koji ostvare izvanredan prosek na studijama imaju i obezbeđen posao u Srbiji. Nedavno se to i desilo, posao je dobilo sto najboljih studenata medicine u Srbiji. Mislim da je to dobar potez i da to treba podržati u narednom periodu, a to je sigurna garancija da će najbolji ostati u Srbiji.

Koji vam je omiljen deo grada?

– Ulica Vase Stajića. Tu živim, a i Društvo lekara Vojvodine Srpskog lekarskog društva je u istoj ulici. Godinama unazad svaki dan počinjem tako što pre posla odem prvo u Društvo lekara Vojvodine, a potom idem na posao.

Izvor: mojnovisad.com Foto: mojnovisad.com