Variola vera (velike boginje) u Jugoslaviji

Posle pandemije virusa COVID-19, mnoge starije generacije prisetile su se druge opasne epidemije koja se desila 1972. godine u Jugoslaviji – Variole vere (velikih boginja). Sam pomen ovog virusa i dalje izaziva strah, iako je bolest danas iskorenjena. Simptomi su bili karakteristični: osip sa mehurićima ispunjenim tečnošću, visoka telesna temperatura i visok stepen smrtnosti. To  joj je dalo  opis „bolesti koja je zasigurno uticala na istoriju ljudske civilizacije“. Velike boginje izaziva virus variolae, koji pripada rodu ortopoksvirusa (Orthopoxvirus). Genetski materijal je linearna DNK, pored koje su dva „lateralna tela“ čija je funkcija još nepoznata.

Velike boginje u svetu

Svetska zdravstvena organizacija je 1980. godine objavila da je iskorenila variolu. Poslednja epidemija prijavljena je 1977. godine u Somaliji, a poslednji slučaj velikih boginja bile su laboratorijski stečene 1978. godine u Birmingemu. U uslovima umerenih klima, velike boginje su bile endemsko oboljenje koje je imalo najveću incidenciju tokom zime i proleća. Oboleli od variole bio je „vezan“ za krevet, te je ograničavao kretanje i mogućnost širenja infekcije samo na osobe koje su u neposrednom kontaktu. U sredinama u kojima je bolest harala ubrajala se u dečje bolesti, jer su obolevala uglavnom deca i mladi ljudi.

Infekcija se prenosi kapljičnim putem. Ne zna se gde se  virus razmnožava, niti šta se sa njim tokom narednih dana, ali se pred kraj inkubacije može dokazati u cirkulaciji. Osipni stadijum počinje novim skokom temperature i izbijanjem vezikulozne ospe na sluznici i koži. Vezikule na sluznicama sadrže velike količine virusa koji se oslobađa prskanjem vezikula, zbog čega su bolesnici najviše infektivni prvih dana bolesti. Na koži ospe se razvijaju u papule drugog dana, u vezikule četvrtog do petog dana, u pustule do sedmog dana. Razvojem pustula, od šestog do sedmog dana, bolest dostiže vrhunac i potpuno je razvijena. Kruste se razvijaju njihovim prskanjem do četrnaestog dana i otpadaju, ostavljajući depigmentisana polja i neestetske ožiljke.

Velike boginje u Jugoslaviji

Epidemija je počela na Kosovu, u Đakovici, kada se Ibrahim Hoti vratio sa hodočašća u Meku. Iako vakcinisan, postao je nosilac virusa i nesvesno zarazio svoje okruženje, što je dovelo do brzog širenja bolesti. Zaraženo je ukupno 175 ljudi, a 35 je  izgubilo život. Brojke deluju male, ali one jasno pokazuju koliko su velike boginje bile opasne. Sprovedena je masovna vakcinacija više od 18 miliona ljudi, dok su zaraženi izolovani, a karantin uveden kako bi se sprečilo dalje širenje bolesti. Epidemija iz 1972. godine pokazuje koliko su pravovremena prevencija i vakcinacija ključni za očuvanje javnog zdravlja. Ove intervencije spasile su hiljade života i sprečile da bolest preraste u masovnu epidemiju u ostatku Evrope.

Danas mnogi roditelji odbijaju vakcinaciju svoje dece zbog straha od neželjenih efekata, što povećava rizik od ponovnog širenja zaraznih bolesti. Jedan od najzabrinjavajućih primera je porast morbila (malih boginja). U Federaciji BiH, od decembra 2023. do februara 2024. godine, zabeleženo je 141 slučaj morbila, od kojih je 97% obolelih bilo nevakcinisano. Povratak ovih bolesti povećava smrtnost, posebno među nevakcinisanom decom, i može izazvati dugoročne zdravstvene komplikacije, uključujući neurološke probleme i smanjenje kvaliteta života.

Variola vera kao biološko oružje

Sumnja se da virus nije sačuvan samo u dve laboratorije koje je odredila Svetska zdravstvena organizacija, tj. da se nalazi u rukama koje bi ga mogle iskoristiti kao biološko oružije. U cilju prevencije katastrofe odmrznuta je vakcina koja je čuvana na -20°C od sedamdesetih godina XX veka i utvrđeno je da nije izgubila ništa od svoje imunogenosti. Amerikanci tvrde da imaju dovoljno vakcina za svoje stanovništvo, a da bi za pripremu nove vakcine trebalo da prođe godinu do dve.

Priča o varioli veri nije samo istorijski događaj, ona je lekcija o snazi prevencije, važnosti vakcinacije i hrabrosti zdravstvenih radnika. Vakcinacija ostaje najsigurniji i najefikasniji način zaštite od ozbiljnih i potencijalno smrtonosnih bolesti.