Virus Variolae i Vacciniae

Virus Variolae i Vacciniae spadaju u rod Ortopoxvirus, u podporodicu Chordopoxvirinae i porodicu Poxviridae. Danas se čuvaju u SAD-u i Rusiji kao potencijalno biološko oružje.

Virus Variolae i Vacciniae su DNK virusi. Nukleinska kiselina je obavijena sa dva proteinska sloja, a oni svi zajedno spoljašnjom lipoproteinskom membranom u vidu tubulusa. Virusi poseduju hemaglutinine koji su solubilni i ne nalaze se vezani za virione. Radi se o najvećim virusima čija je veličina između 230 i 300 nanometara. Najčešće su četvrtastog oblika, oblika cigle, a na preseku imaju ovalan oblik. Iako su DNK virusi, ipak se njiho razmnožavanje odvija u citoplazmi zaražene ćelije. Ova grupa virusa je jedna od najotpornijih u prirodi, otporna na sušenje, visoke temperature, većinu dezinfekcionih sredstava, ali ipak osetljiva na jedinjenja hlora i oksidanse.

Virus Variolae

Virus Variolae izaziva vrlo tešku zaraznu bolest, variolu veru, crne, odnosno velike boginje. Smrtnost je izuzetno visoka i može da iznosi i 55% slučajeva od ukupno obolelih. Opisana su dva klinička oblika bolesti, variola major, teži, i variola minor alastrim, lakši oblik. Poslednja epidemija u Jugoslaviji je izbila 1972. godine, a danas je Variola vera eradicirana. Tokom svog razmnožavanja u ćeliji domaćina stvara karakteristične inkluzije, Gvarnijerijeva telašca.

Porodica Poxviridae je dobila ime po karakterističnim poljima nekroze koje virus Variolae uzrokuje na membrani horioalantoisa pri kultivaciji u embrionisanim kokošijim jajima (poxevi).

Kada je reč o epidemiološkim karakteristikama, bolest se vrlo brzo širi i lako prenosi. Virus u organizam ulazi putem gornjih delova respiratornog trakta i primarno se umnožava na tom mestu ili u limfnom tkivu, a potom prodire u krv (primarna viremija) i širi se do ćelija retikulo-endotelnog sistema. Zatim se umnožava u tim organima, jetri, slezini, plućima i ponovo ulazi u krv, sekundarna viremija, i širi se po čitavom organizmu. Kada stigne do kože i sluznica, daje karakterističnu ospu, velike ili crne boginje. Bolest se širi sekretom iz ždrela, ali i kožnim promenama koje sadrže veliku količinu ovog virusa.

Kod obolelih se javlja povišena temperatura, i do 40^OC, bolovi u zglobovima i mišićima, malaksalost, bolovi u stomaku… Ospa se javlja u epidermu, nastaje makulopapulozni egzantem, zatim papule, vezikule, pustula i na kraju kruste (kraste) koje posle 3 do 4 nedelje otpadaju i maoguć je nastanak bidnih, neestetskih ožiljaka. Ospa se prvo javlja na licu, zatim na udovima i trupu, ali ima centrifugalni raspored, masovnija je na licu i ekstremitetuma. Papule ponekad mogu da budu uspinjene krvlju, pa kada puknu i krv se sasuši nastaje crna krasta, po čemu je bolest i dobila ime.

Načelno: Variola vera je karantinsko oboljenje, prenosi se direktni kontaktom, Flugeovim kapljicama. Izvor zaraze je nazalni, oralni, bronhijalni sekret ili sadržaj sa promena na koži.

Virus Vacciniae

Smatra se da je ovo laboratorijski soj virusa. Vrlo je slučan virusu Variolae. Moguće je da je nastao interakcijom virusa Variolae i virusa kravljih boginja.

Vakcina protiv Variolae sadrži i virus Vacciniae, pa na taj način tokom vakcinacije nastaje unakrsni imunitet. Vakcinacija se sprovodi u kožu nadlaktice dvorogom iglom, koja je poboljšala sam proces vakcinacije. Na mestu inokulacije virusa nastaje papula, vezikula, pustula i krusta, koja kada otpadne ostavlja ožiljak.

Dragojlo Polić

mojamedicina.com