Kanibalski lek

Za kanibalski lek se verovalo da poseduje lekovita svojstva protiv jake glavobolje, grčeva u mišićima ili čira na želucu.

Nekada davno, lokalni lekari su povremeno propisivali eliksir koji je sadržao ljudsko meso, krv ili kosti. Ova uznemirujuća „medicina leša“ bila je uobičajena praksa stotinama godina.

Stari Rimljani su verovali da krv palih gladijatora može da izleči epilepsiju. Apoteke u 12. veku su bile poznate po zalihama „mumija u prahu“, jezivog ekstrakta spravljenog od iskopanih mumija iz Egipta. S druge strane, engleski kralj Karlo II bio je poznat po tome što je uživao u gutljajima „kraljevskih kapi“, mešavine alkohola i tečnosti dobijene kuvanjem izmrvljenih ljudskih lobanja.

Lobanja se koristila kod terapije migrene, ljudska mast za bolove u mišićima, ali dobijanje svežih uzoraka često je bio jeziv prizor.

Smatralo se da ovi kanibalski lekovi imaju magična dejstva. Konzumirajući ostatke preminule osobe, verovalo se da je pacijent unosio deo njegove duše u svoje telo, što je vodilo vitalnosti i blagostanju. Vrsta leka koja je propisivana često je odgovarala vrsti tegobe. Na primer, lobanja se koristila kod terapije migrene, ljudska mast za bolove u mišićima, ali dobijanje svežih uzoraka često je bio jeziv prizor. U nekim slučajevima, bolesni bi čak priželjkivali nečije pogubljenje u nadi da će dobiti jeftinu šolju krvi tek ubijene osobe.