Kotarov sindrom – sindrom hodajućeg leša

Kotarov sindrom, takođe poznat kao Kotardov poremećaj ili sindrom hodajućeg leša, je redak neuropsihijatrijski poremećaj koji karakteriše zabluda da je neko mrtav, da ne postoji ili da je izgubio vitalne organe. Prvi put ovaj poremećaj je opisao Jules Cotard 1882. godine. i često je povezivan sa teškom depresijom i ima značajan uticaj na individualnu percepciju stvarnosti i celokupno funkcionisanje.

Tačan uzrok Kotardovog poremećaja ostaje nepoznat, ali se veruje da nastaje kombinacijom bioloških, psiholoških i faktora sredine. Neki istraživači sugerišu da to može da bude rezultat abnormalnosti u regionima mozga odgovornim za obradu emocija, svesti o sopstvenom ja i testiranje stvarnosti. Drugi potencijalni faktori koji doprinose razvoju poremećaja uključuju traumu, neurohemijsku neravnotežu ili osnovna psihijatrijska stanja kao što su bipolarni poremećaj ili shizofrenija.

Kako se manifestuje Kotarov sindrom?

Pacijenti sa Kotardovim poremećajem obično imaju širok spektar simptoma. Oni mogu da veruju da su mrtvi, da su izgubili krv ili organe ili da im telo propada ili ne postoji. Ove zablude mogu da budu praćene osećanjem praznine, beznađa i osećajem odvojenosti od sveta. Neki pojedinci takođe mogu da iskuse anksioznost, nesanicu i smanjen apetit.

Korarov sindrom može da ima dubok uticaj na svakodnevni život osobe i njeno sveukupno funkcionisanje. Ljudi sa ovim poremećajem često se bore sa osnovnim aktivnostima brige o sebi, imaju poteškoća u održavanju socijalnih odnosa i čsto se povlače iz društvenih interakcija. Zabludna uverenja može da uzrokuje nedostatak motivacije i angažovanja u aktivnostima, jer pojedinci stiču utisak da ništa nije važno, jer sebe doživljavaju kao nežive.

Kotarov sindrom i dijagnostika

Dijagnostikovanje Kotardovog poremećaja može da bude izazov, jer pojedinci nerado pričaju o svojim zabludama zbog straha od komentara ili stigme. Stručnjaci za mentalno zdravlje obično sprovode temeljnu psihijatrijsku procenu, uključujući detaljnu medicinsku istoriju, fizikalni pregled i psihološku procenu. Takođe od koristi su i imidžing metode, kao što su kompjuterizaovana tomografija (CT) centralno g nervnog sistema, kako bi se isključila eventualna neurološka oboljenja.

Terapija

Terapija Kotardovog poremećaja uključuje multidisciplinarni pristup, uključujući psihoterapiju i upotrebu farmakoterapije. Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) može da pomogne pojedincima da modifikuju svoje iskrivljene misli i uverenja. Socijalna podrška može da pruži sigurno okruženje za pacijente u kojem oni mogu da izraze svoje emocije ili strahove. Antidepresivi ili antipsihotici su lekovi izbora za ublažavanje simptoma depresije, ali u obzir dolaze i stabilizatori raspoloženja.

Lečenje Kotarovog sindroma je moguće uz odgovarajući tretman i podršku. Međutim, trajanje lečenja može da varira u zavisnosti od težine simptoma i individualnog odgovora na terapiju. Za osobe sa ovim poremećajem je ključno da imaju jak sistem podrške, uključujući porodicu i prijatelje, koji mogu da pruže emocionalnu podršku i ohrabrenje tokom perioda lečenja.

U zaključku, Kotarov sindrom je retko i složeno neuropsihijatrijsko stanje koje karakteriše zabluda pacijenta da je mrtav ili nepostojeći. To može ozbiljno da utiče na percepciju stvarnosti i svakodnevno funkcionisanje pojedinca. Rana dijagnoza i sveobuhvatan pristup lečenju koji uključuje psihoterapiju i psihofarmake mogu značajno da poboljšaju prognozu za osobe sa Kotardovim poremećajem, pomažući im da povrate osećaj sebe i ponovo se povežu sa svetom oko sebe.

Redakcija sajta