Kulturni šok – Pariski, Jerusalimski, Firentinski i Indijski sindrom

Kulturni šok ili kulturološki šok je stanje koje pogađa ljude kada se susretnu sa novim kulturama, drugim zemljama, okolinom i socijalnom sredinom.

Kulturni šok uglavnom pogađa turiste, naročito osobe koje nisu sklone da često putuju, pa su samim tim podložnije nastanku ovog stanja, jer je za njih to stres i okidač za razne simptome. Ono što se dešava u kulturnom šoku jesu anksioznost, emocionalna nestabilnost, nesigurnost, zbunjenost, intenzivan strah, bes, tuga i nostalgija, depersonalizacija i derealizacija. Kulturni šok je u većini slučajeva normalan i ima svoju evoluciju.

Na samom početku boravka u novoj sredini osoba može sve da gleda kroz „ružičaste naočare“, jer je pod utiskom očekivanja, zatim vrlo brzo dolazi do faze razočarenja, frustracije, usamljenosti, nostalgije i idealizacije svoje domovine, potom nastupa faza adaptacije na novu sredinu i na kraju racionalizacija, odnosno prihvatanje nove sredine sa svim vrlinama i manama, realno onako kako jeste. Određeni procenat ljudi doživi komplikacije kulturnog šoka i te komplikacije se ispoljavaju kroz različite sindrome.

Opisaćemo četiri najpoznatija sindroma koja se javljaju kod turista.

Kulturni šok kroz Pariski sindrom

Pariski sindrom je naziv za osećaj razočarenja kod turista koji dođu u Pariz prvi put i pri tom shvate da on nije toliko lep ni glamurozan kao što su zamišljali i kao što to mediji predstavljaju. Naime, ovaj sindrom je prvi put opisao japanski psihijatar Hiroaki Ota 1986. godine. Ovde se radi o jednom obliku kulturnog šoka koji se karakteriše sukobom između velikih očekivanja i realnosti koja je supotna od očekivanog.

Turisti vrlo često budu zatečeni činjenicom da ih umesto čistih romantičnih ulica i grada svetlosti, dočeka neurednost, prenatrpan grad, neljubazni meštani i osoblje hotela. Za većinu ljudi ovo može biti samo prolazna neprijatnost, ali za određeni manji procenat ljudi može biti šok.

Kod tog manjeg procenta dolazi do određenih prolaznih simptoma koji se opisuju kao Pariski sindrom: frustracija koju prati ljutnja, bezvoljnost ili čak ispadi verbalne agresije, anksioznost, osećaj depersonalizacije (osećaj da su se izmenili, da se psihičko Ja (dezaminacija) i telesno Ja (dezinkarnacija) izmenilo, da je drugačije i čudno, čak zapažaju promene u ogledalu koje realno ne postoje), osećaj derealizacije (osećaj da se okolina izmenila – da su se kuće iskrivile i slično), vrtoglavica, preznojavanje, mučnina, povraćanje i ubrzan ili poremećen srčani ritam. Pored toga mogu se javiti simpomi akutne prolazne psihotične dekompenzacije u smislu pojave iluzija, halucinacija i paranoidnih sumanutih ideja praćenih intenzivnim strahom.

Lečenje podrazumeva adekvatnu psihijatrijsku pomoć, primenu lekova i povratak kući uz adekvatan psihoterapijski tretman. Uočeno je da se ove osobe vrlo brzo opravljaju, ali se svakako postavlja pitanje da li zaista nikada nisu imali slične simptome i da li zaista neće više doživeti ovakvu simptomatologiju. Obično se ova pojava opisuje kao Pariski sindrom razočarenja i nedostaju podaci koji bi dokazali da li se kod ovih osoba radi o pridruženom mentalnom oboljenju.

Jerusalimski sindrom

Jerusalimski sindrom podrazumeva neobično ponašanje pojedinih posetilaca, sindrom je prvi put opisao izraelski psihijatar Heinz Herman 1930. godine. Ovaj sindrom se odnosi na hodočasnike koji se u nekom momentu identifikuju sa nekom od vrhovnih figura religije. Oboleli umišljaju da su novi mesija, Isus Hrist, da su reinkarnacija božanstava, svetaca i slično. Ono što njih karakteriše jeste da su skloni tome da drže govore, viču, vrište, čitaju molitve, odlomke iz Biblije i slično.

Ovaj sindrom je zabeležen kod osoba koje već od ranije imaju dijagnozu psihotičnog poremećaja. Zatim druga kategorija su osobe koje nemaju psihotično oboljenje, ali su iz kategorije poremećaja ličnosti i ponašanja. I treća kategorija su zdrave osobe kod kojih ranije nije zabeleženo abnormalno ponašanje, ali su dolaskom u sveti grad doživeli psihotične epizode.

Lečenje ovog sindroma zavisi od simtomatologije i ranije istorije bolesti i usmereno je na lečenje osnovne dijagnoze.

Stendalov (Firentinski) sindrom

Stendalov sindrom ili Firentinski sindrom ili hiperkulturemija, ovo stanje je naziv dobilo po francuskom autoru Stendalu, koji je opisao svoja negativna iskustva pri susretu sa umetničkim delima italijanske renesanse i predstavlja vrstu psihosomatskih poremećaja, a čiji okidač mogu biti umetnička dela za koja osoba smatra da su izuzetno lepa i kada se ta dela ili više takvih dela nalaze na jednom mestu kao što su galerije. Neki autori ovo stanje nazivaju „bolest ljubitelja umetnosti“.

Kada se osoba nalazi okružena takvim delima doživljava visoku anksioznost praćenu fizičkim simptomima, poput napada panike gde je izražena tahikardija, vrtogavica, nestabilnost, kratak dah, preznojavanje, podrhtavanje tela, osećaj zbunjenosti, a u ekstremnim slučajevima halucinacije i izrazita uznemirenost.

Kada se dublje zagleda u patologiju ovog stanja u pozadini je svakako već raniji problem sa mentalnim zdravljem, gde je na prvom mestu anksioznost. Anksioznost se dodatno intenzivira u situacijama izraženog umora, nedovoljnog sna, nepravilne ishrane i hidracije organizma, boravka u zatvorenom prostoru poput galerija i izloženosti različitim scenama umetničkih dela i sve to zajedno dovodi do simptoma napada panike. Psihotični pacijenti imaju tendenciju razvoja psihotične kliničke slike, nekada ovakva izloženost može dovesti do prve psihotične epizode, a nekada do pogoršanja osnovnog oboljenja.

Kulturni šok kroz Indijski sindrom

Indijski sindrom je opisao francuski psihijatar Regis Airault u svojoj knjizi „Ludi za Indijom“. Mnogobrojni turisti sa zapada, iz industrijalizovanih zemalja dolaze u indiju kako bi otkrili više o sebi, doživeli neko prosvetljenje, dolaze da nauče o Indiji i njenoj spiritualnosti. Kod osoba pogođenih ovim sindromom zapažene su iluzije o nadljudskoj moći, razna uverenja da su reinkarnacija svetaca, uverenje da mogu da vide svoje prethodne živote. Neki su čak u stanju da odlutaju tražeći „sebe“ i time ugroze i sebe i svoje najmilije koji prijavljuju njiihov nestanak.

Svakako se može zaključiti da se i u ovom sindromu, kao i u prethodnim sindromima kulturnog šoka, može raditi o emocionalno nestabilnim osobama, anksioznim, anksiozno-depresivnim, psihotičnim ili su bar granični poremećaj sa polupropustljivim ego granicama i brzim prelaskom u psihotično stanje, kada se nađu u stresnoj situaciji, a putovanje i upoznavanje drugih kultura za ovakve ljude, ali određeni procenat zdravih može biti prilično stresno.