Lobotomija

Najpoznatija istorijska metoda lečenja određenih duševnih bolesti bila je lobotomija. Lobotomija se koristila za lečenje shizofrenije, depresije i drugih kompulsivnih poremećaja.

Prva lobotomija izvedena je davne 1936. godine u SAD-u. Procedura u kojoj su se mentalno bolesnim pacijentima stavljale specijalne čelične igle, duge 10 cm u prednji deo mozga, odavno je zabranjena. Lobotomija je doživela potpunu zabranu primenom antipsihotika (hlorpromazin).

Portugalski neurolog Antonio Egas Monitz u bolnici u Lisabonu 1935. godine na temelju posmatranja pacijenata opsesivnog ponašanja zaključio da bi im mogao pomoći kada bi prekinuo određene neuronske krugove, odnosno veze prednjeg čeonog režnja s talamusom i hipotalamusom. Kako je taj deo mozga odgovoran za rasuđivanje, kontrolu emocija i agresivnosti, odstranjivanje čeonih režnjeva od ostatka mozga u početku se primenjivalo kao terapija za agresivne pacijente.

Monitz je kod svojih prvih dvadeset pacijenata zabeležio fascinantan napredak. Tehniku su ubrzo prihvatili brojni lekari širom sveta i uprkos nuspojavama mnogi su je smatrali čudotvornom, a Portugalac je za nju 1949. godine čak dobio Nobelovu nagradu za medicinu.

Najviše operacija izvedeno je u SAD-u – oko 40.000. Slede Ujedinjeno Kraljevstvo sa 17.000, te skandinavske zemlje sa više od 9.000. Interesantno, lobotomija je 1950. zabranjena u Sovjetskom Savezu, uz obrazloženje da je protivna principima humanosti i da se ona koči sa ideološkim stavom te zemlje. Sovjetski naučnici su govorili da lobotomija pretvara mentalne bolesnike u idiote. Do 1970. zabranjena je u mnogim zemljama širom sveta, međutim danas se praktikuje sofisticiranija metoda – psihohirurgija.