Paranoidni poremećaj – poremećaj sa sumanutošću

Paranoidni poremećaj je stanje koje je klasifikovano u psihotične poremećaje. Radi se o prisustvu sumanutih ideja koje su međusobno sistematizovane, u isto vreme nebizarne, u svakodnevnom životu neupadljive.

Prisustvo nebizarnih ideja podrazumeva sadržaj koji je u svakodnevnom životu realan, ostvariv i na koji lako možemo da poverujemo. Te ideje kao što im ime kaže nisu bizarne. Ukoliko je prisutno više takvih ideja, one su najčešće sistematizovane, koherentne i pacijenti iznose niz razloga kojima potkrepljuju prvobitne ideje, teze, koje u osnovi same za sebe su od starta pogrešne.

Paranoidni poremećaj i socijalno funkcionisanje

Pacijenti često nemaju uvid u svoj poremećaj. Bolest se javlja kod oba pola, ali je nešto češći kod žena. Tačni epidemiološki podaci nisu dostupni s obzirom na neupadljivost ovih pacijenata okolini, ali i zbog nedostatka sopstvene spoznaje o prisutnom poremećaju sa sumanutošću. Ponekad se mogu zapaziti njihovi čudni stavovi koji su potkrepljeni njima logičnim argumentima. Zbog razlika u stavovima sa okolinom, impulsivnošću ili neprijatnošću u komunikaciji, često bivaju socijalno demarkirani.

Prijem ovih pacijenata se ponekad sprovodi uz pratnju policije, ili hitne medicinske pomoći. Često su neupadljivi čak i samim lekarima, nesaradljivi i afekat je praćen sadržajem ideja. U kliničkoj slici često se vide pacijenti koji su sredovečni, udati ili oženjeni, zaposleni. Pacijenti mogu da navode da sumnjaju da boluju od neizlečive bolesti, da ih suprug ili supruga vara, da je u njih zaljubljena neka poznata osoba, pa čak i da neko pokušava da ih otruje, prati, prisluškuje ili učini nešto nažao. Uz paranoidni poremećaj može biti prisutna i depresija, anksiozni poremećaj, bipolarni poremečaj. Čak je zapažena i češća upotreba alkohola od strane ovih pacijenata.

Uzroci paranoje

Tačna etiologija bolesti za sada nije poznata. Međutim uočena je genetska predispozicija za javljanje ovog poremećaja. Pozitivna porodična anamneza vezana za sumanutost ili shizofreni poremećaj igra bitnu ulogu. Takođe fizička ili emocijalna trauma u periodu detinjstva su značajan anamnestički podatak.

Kako tretirati ove pacijente?

Osnovni cilj je ove pacijente hospitalizovati i dobiti njihovo poverenje. Nije poželjno zauzimati ikakav stav u odnosu na sumanute ideje, jer to može samo otežati proces lečenja i pogoršati odnos lekar-pacijent. U terapiji se koriste antipsihotici, klasični ili atipični, a često usled smanjenje saradljivosti sa medicinskim osobljem primenjuju se i depo preparati ovih lekova.