Suicid

Suicid (lat.sui- sebe, occidere – ubiti) je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva.

Mnoge osobe su sklone suicidalnim idejama u kriznim situacijama, a mogu proći čak i godine da ih ne ostvare, ili koriste suicidalne intencije da bi izazvale pažnju okoline.

Pitanje suicida (samoubista) u psihijatriji zauzima posebno mesto pošto je to jedina prava opasnost po život osoba sa mentalnim teškoćama. Od mentalnih teškoća i bolesti samih po sebi se, kao što je poznato ne umire. Izuzetci od ovog pravila su veoma retki. Do smrti kod mentalnih poremećaja može doći kod teških delirantih stanja, ali veoma retko i kod teških intoksikacija (trovanja) drogom ili alkoholom. Drugi uzrok smrtnosti, izuzev suicida kod psihijatrijskih poremećaja može biti anoreksija (poremećaj ishrane koji karakteriše dugotrajno i namerno gladovanje koje dovodi do ozbiljnog narušavanja zdravlja sa mogućim smrtnim ishodom). Ipak oko 60% svih suicida tiče se teških depresivnih stanja (tačnije poremećaja raspoloženja). Oko 15% pacijenata sa teškim oblicima depresije (i drugim poremećajima raspoloženja) izvrši uspešan suicid.

U psihijatriji se smatra da postoje četiri stepena pretnje od samoubistva. Ovi stepeni takođe se koriste i kao deo modela za procenu opasnosti od samoubistva.

1. Suicidalna želja je prvi stadijum i obično se javlja uz misli da je život bezvredan, da se ciljevi ne mogu ostvariti (depresivni pesimizam) i da je borba sa životnim problemima previše tegobna a pri tome uzaludna. U ovom stadijumu još ne postoje konkretna razmišljanja o smrti kao o rešenju problema niti načinu na koji bi se izvršio suicid.

2. Suicidalne ideje karakterišu drugi stadijum. Kao posledica ovakvog stanja javlja se ideja da se problemi „reše“ a patnje zaustave tako što bi se život okončao. U ovom stadijumu takođe još ne postoji konkretna namera i plan, već je čitava stvar u domenu „filozofije“.

3. Suicidalna namera je treći stadijum napredovanja ka suicidu u kojoj već postoji odluka da se suicid pokuša. U ovim stadijumu kuju se planovi, donosi se strategija i razmišlja se o konkretnim načinima na koji bi se suicid mogao pokušati. U ovom stadijumu osoba takođe sprovodi i konkretne pripreme za suicid. Na primer nabavlja veću količinu lekova, nabavlja uže kojim bi se obesila i pokušava da napravi omču, posmatra mesta na kojima bi vešalo instalirala, obilazi mostove ili visoke zgrade sa kojih bi mogla skočiti, šeta po takvim mestima i razmišlja o suicidu, koncipira ili ispisuje oproštajne poruke. Izgleda da ova faza nekim pacijentima pričinjava posebnu vrstu zadovoljstva. Konačno se javlja neko uzbuđenje i osećaj olakšanja zbog kraja patnji koji će uskoro da dođe.

4. Zamišljaju se drage osobe kako oplakuju beživotno telo i kako sa bolom čitaju oproštajne poruke. U takvim fantazijama neki pacijenti se osećaju osvetnički. Vratili su svetu milo za drago, pokazali su najbližima koliko su ih povredili, naterali su ih na bol i kajanje. Izgleda da na ovaj način pacijenti pribavljaju sebi osećanje da u srcima bližnjih još uvek postoji neka iskrica ljubavi. Treba napomenuti da ovakve ideje ponekad imaju i osobe koje nisu stvarno suicidalne i da one samo po sebi ne moraju predstavljati poremećaj.

• Pokušaj suicida (tentemen suicidii) predstavlja stadijum u kome se pristupa samom činu izvršavanja samoubistva u kome se međutim ne uspeva. Na pokušaj samobistva ponekad se gleda kao na svojevrsno uvežbavanje čina samoubistva ili kao na pokušaj da se okolini uputi ozbiljan vapaj za pomoć (vidi više). Dok su neki pacijenti sasvim rešeni da izvrše suicid drugi još uvek imaju unutrašnji konflikt, strah od smrti ili poslednju nadu da će se nešto promeniti, da će njihove patnje biti ozbiljno shvaćene. Izgleda dakle da neki pacijenti pokušavaju suicid bez stvarne želje da sebi oduzmu život. Tada se uzima veća količina lekova ali se ipak nepopiju svi lekovi. Skače se sa mosta u reku a ne na beton u nadi da će nas neko ipak spasiti. Vene se režu ali ne dovoljno i uvek u situaciji u kojoj ima ko da pozove pomoć.

SZO nas izvještava da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, što znači da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, a procenjuje se da su pokušaji samoubistva 20 puta češći.

Najčešći razlozi samoubistva su sljedeći:

1. depresija, prepoznata i neprepoznata, jer ona je vrlo specifična kod mladih ljudi,
2. zloupotreba psihoaktivnih supstanci,
3. alkoholizam mladih,
4. zlostavljanje,
5. postojanje drugih mentalnih poremećaja u isto vreme,
6. postojanje samoubistva u porodici ili među prijateljima, među vršnjacima,
7. faktori rizika su i problemi identiteta,
8. ponekad to može biti i homoseksualnost,
9. neuspeh u školi,
10. loša kontrola besa,
11. porodični problemi.

Bitno je naglasiti da osobe koje planiraju ili izvrše samoubistvo, zapravo, ne žele da umru. One sebi želi da prekrate muke, jer sopstvene muke doživljavaju kao preplavljujuće i nepodnošljive. Međutim,   nisu sve   osobe koje sebi žele da oduzmu život svesne da samoubistvo, zapravo, znači kraj. Da ih nakon tog čina više neće biti. To nije u fokusu njihove pažnje, niti je samo po sebi bitno. Ono što je bitno je želja, veoma jaka želja da se prekrate muke. Iz tog razloga je veoma važno vrlo ozbiljno shvatiti osobu koja priča o samoubistvu

Da bismo skrenuli pažnju na važnost ove teme, navodimo statističke podatke o suicidu:

• Osobe s mentalnim poremećajima počine oko 90% svih suicida
• Suicid izvrši jedna osoba na 10.000 stanovnika opšte populacije
• 10% opšte populacije razmišlja o tome da život nije vredan patnje
• 50-70% onih koji su se ubili nikada nikome nisu goovorili o svojim planovima   o suicidu
• Samo 16% onih koji razmišljaju o suicidu, to i podele s terapeutom ili lekarom
• Oko 60% onih koji imaju suicidalne ideje saopšte to svom bračnom partneru ili najbližem prijatelju
• Mladi adolescenti, uglavnom dečaci, izvršavaju suicid zbog problema u školi, doživljaja usamljenosti i krivice, kao i zbog veoma uzdrmanog porodičnog života.
• Depresija povećava rizik od samoubistva 30 puta, a alkoholizam 25 puta
• Nesigurna ili haotična privrženost u detinjstvu   nalazi se u više od 90% ljudi koji su se ubili.