Distimija

Distimija predstavlja skup hroničnih nepsihotičnih simptoma i znakova depresije, koji se ne mogu uklopiti u dijagnostičke kriterijume za veliku depresivnu epizodu.

Ovi pacijenti imaju hronične simptome blage depresivnosti, mračan i negativan pogled na život, a mnogi od njih imaju simptome blage depresivnosti tokom čitavog života.

Distimija zahvata oko 3% opšte populacije. Poremećaj je dva puta češći kod žena nego kod muškaraca. Kod većine simptomi se javljaju u detinjstvu, najčešće pre 21. godine, a može i kasnije.

Ovaj poremećaj ima sličnu genetsku i patofiziološku osnovu kao velika depresija. Psihodinamičari smatraju da se radi o poremećenom razvoju, koji je uticao na oštećenje dela ličnosti i funkciju ega, formirajući depresivni karakter.

Koji su simptomi?

Pacijenti često mogu da budu sarkastični, nihilistični, zahtevni. Deluju napeto i kruto, rezistentni su na terapijske intervencije. Dodatni simptomi koji se mogu javiti su: promene apetita i sna, snižena energija, osećaj manje vrednosti i nedostatak samopoštovanja, psihomotorna retardacija, smanjenje seksualnog nagona, opsednutost zdravstvenim problemima. Pacijenti imaju poremećaje pažnje, slabije funkcionišu u školi i na poslu. Alkoholizam i upotreba psihoaktivnih supstanci mogu da budu udruženi sa distimijom. Kod određenog broja pacijenata se javljaju atipični simptomi: povećan apetit, dobijanje na težini, hiperosmija, osećaj paralizovanosti i ekstremna preosetljivost.

Kako se dijagnostikuje?

Depresivno raspoloženje treba da traje veći deo dana, tokom najmanje dve godine. Kod dece i adolescenata raspoloženje može biti razdražljivo, ali mora da traje najmanje godinu dana. Prisutnost dva ili više sledećih simptoma: slab apetit ili prejedanje, nesanica ili hipersomija, gubitak energije i umor, nisko samopoštovanje, gubitak koncentracije ili teškoće u donošenju odluka, osećaj beznađa. Da se nije dogodila nijedna velika depresivna epizoda tokom prve dve godine, da nikada nije došlo do manične epizode, mešane ili hipomanične. Simptomi ne nastaju zbog uticaja psihoaktivnih supstanci ili nekog drugog zdravstvenog problema. Ovi simptomi uzrokuju smetnje u socijalnom, radnom i drugim važnim područjima funkcionisanja.

Prilikom postavljanja dijagnoze potrebno je isključiti: organske uzroke, jatrogene, veliku depresiju, bipolarni poremećaj, anoreksiju, bulimiju, OKP, poremećaj ličnosti.

Lečenje

Psihoterapijske metode: individualno analitički orentisana terapija, bihejvioralna i kognitivna terapija, kao i porodična i grupna psihoterapija.
U farmakoterapiji se koriste antidepresivi, inhibitori preuzimanja serotonina i anksiolitici. Većina pacijenata dobro reaguje na terapiju. Oko 25% pacijenata se nikada u potpunosti ne oporavi.