Nefrotski sindrom

Nefrotski sindrom je poremećaj koji se javlja u pojedinim bolestima koje dovode do oštećenja glomerula nefrona, kao što je to slučaj u dijabetesu ili glomerulonefritisima.

Nefrotski sindrom nastaje najčešće zbog oštećenja epitela glomerula. Zbog toga oni postaju manje selektivni za mnogobrojne molekule, pre svega za proteine. Za ovaj poremećaj funkcije bubrega je karakteristična teška proteinurija, veća od 3,5 grama za 24 časa. Usled smanjenja količine proteina u cirkulaciji, pada nivo onkotskog pritiska, te se zato javljaju edemi. Tokom dana, edemi su zbog sile zemljine teže lokalizovani na potkolenicama, dok se ujutru javljaju kao periorbitalni edemi.

Međutim, poznato je da jetra ima mogućnost nadoknade proteina plazme neosintezom i do 40 grama dnevno, što bi preveniralo pad onkotskog pritiska i pojavu edema. Ipak, iz nepoznatog razloga, hepatocitima je oštećena funkcija sinteze proteina. Pretposavlja se da je to razlog zbog kojeg oni pojačano sintetišu VLDL čestice, što dovodi do hiperlipidemije. Karakteristično je javljanje povišenih frakcija lipida IIa i IIb, kao i frakcije V. Povećanjem lipida u plazmi javlja se i lipidurija, što je još jedan tipičan znak nefrotskog sindroma.

Još jedna karakteristika je gubitak urinom antitrombina III, koji ima inhibitorno dejstvo na trombin. To će svakako dovesti do hiperkoagulabilnosti krvi usled preovladavajućeg delovanja trombina. Takve karakteristike se javljaju najpre u krvnim sudovima bubrega, te je tromboza renalne arterije ili njenih grana odlika ove bolesti.

Terapija se svodi na nadoknadu proteina da bi se stabilizovao odnos hidrostatskog i onkotskog pritiska i eliminisala mogućnost pojave edema. Regulacija lipidnog statusa je moguća statinima, atorvastatinom i simvastatinom. Za prevenciju tromboza je moguće opredeliti se za antikoagulantnu terapiju.