Trijažni sistem u Prvom svetskom ratu

Savremeni trijažni sistem razvijen je upravo u Prvom svetskom ratu. Zapravo, unapređen je admistrativni sistem koji je davao prednost pojedinim povredama, što je bila ključna tačka u ratnim uslovima.

U Prvom svetskom ratu trijaža je omogućila medicinskim radnicima da se izbore sa ogromnim brojem pacijenata. Organizacija je tada mogla da varira u zavisnosti od prirode i oblika žrtava. Ranjenici su bili deljeni u tri kategorije, označeni kao „trivijalni, izlečivi i strašni“. Vojnici sa lakšim povredama brzo su zbrinjavani i zatim vraćani na liniju fronta. Oni sa ozbiljnijim, ali izlečivim povredama, sanirani su trenutno i zatim transportovani u baznu bolnicu. Pacijenti sa malim šansama za oporavak dobijali su analgetike, često morfin, a pregledali su ih hirurzi ukoliko su u tom trenutku bili slobodni.

Takođe, transportna mreža je morala da bude pouzdana za udaljene ranjenike sa linije fronta, što je od suštinskog značaja za vojnu medicinu. Trijažni sistem je bio efikasan samo ukoliko se pacijenti brzo i iznova rutinski procenjuju dok čekaju na terapiju. Zapravo, slučaj koji može da se reši postao bi ozbiljniji vremenom ukoliko bi takav pacijent predugo čekao na prijem.

Trijaža je u hitnu medicinsku pomoć donela organizovanost i efikasnost, a posle Prvog svetskog rata postala je standardna praksa u vojnoj medicini.