Per os primena leka

Per os primena leka zove se još i peroralna primena. Ona podrazumeva da smo slek progutali, odnosno da je lek prošao kroz uznu duplju i dospeo do ostalih delova digestivnog trakta, kroz jednjak do želuca, zankog ili debelog creva.

Per os, odnosno peroralni put primenjivanja lekova treba razlikovati od oralnog puta, koji podrazumeva zadravanje lekovite supstance u usnoj duplji, kao što je slučaj sa nitrolicerinom.

Zbog čega se neki lekovi koriste per os?

Na ovaj način mogu da se koriste dražeje, tablete, kapsule… Uzimaju se uz neki tečni napitak, često uz čašu vode kako bi lakše prošli kroz jednjak. Pojedine supstance poput acetilsalicilne kiseline (andol, aspirin), već mogu da se apsorbuju u krv na nivou sluznice želuca. Druge supstance koje svoje dejstvo treba da ispolje u tankom ili debelom crevu, kao što su enzimi za varenje hrane ili probiotici, moraju da prođu kiselu eludačnu sredinu i iz tog razloga se pakuju u vidu acidorezistentnih kapsula.

Nakon apsorpcije lekova na nivou sluznice digestivnog trakta, oni bivaju transportovani do jetre putem portne cirkulacije. Dalje sledi biotransformacija lekova nakon čega oni dospevaju u sistemsku cirkulaciju i tek tada mogu da ispolje svoje lekovito dejstvo. Medutim, zbog biotransformacije u jetri, količina leka u sistemskoj cirkulaciji je manja u odnosu na prvobitnu količinu koja je apsorbovana iz digestivnog trakta. Zapravo, biološka raspoloživost leka je nakon peroralne primene često niža.

Pero os se primenjuju lekovi za koje očekujemo da postepeno deluju, kako na digestivni trakt, trako i na neke druge organe i sisteme organa.

Nedostaci peroralne primene leka

Glavni nedostatak je upravo manja biorasploživost leka. Zbog toga je nauka vremenom smišljala i razvijala načine na koje bi rešila ovaj problem. Jedan od načina jeprimena pro lekova od kojih metabolisanjem u jetri nastaju lekovi, odnosno supstance koje želimo da plasiramo u sistemsku cirkulaciju (primer su neki antihipertenzivi).

S obzirom da lekove na ovaj način unosimo u digestivni trakt, to je upravo mesto najčešćeg ispoljavanja neželjenih dejstava. Na primer, antibiotici mogu da ispolje svoj efekat i na crevnu biotu (mikroorganizma koji su prirodno prisutni u crevima), i na taj način dovede do flatulencije, dijareje, bolova u stomaku. Analgetici, nesteroidni antiinflamatorni lekovi, iako treba da deluju na nekom drugom mestu u telu smanjujući osećaj bola, ostavljaju neželjena dejstva na nivou želuca u vidu ulkusa zbog uticaja na ciklooksigeni put inhibicijom ciklooksigenaze.

Zaključak

Svaki od oblika primene lekova ima svoje karakteristike koje poseduju svoje prednosti, ali i mane. Kao što nauka i sama kaže, jedini bezbedan lek je onaj koji nije primenjen. Zbog toga lekove ne treba uzimati na svoju ruku i napamet. U odnosu na tegobe, sveukupno stanje organizma, očekivani efekat lečenja, lekar propisuje određenu terapiju uzimajući u obzir i karakteristike same lekovite supstance. Odluka na uvođenje određene terapije je pre svega odgovornost i veliki zadatak.

Redakcija sajta