Uspon i ponor muškaraca: Istorija impotencije

Muška impotencija, poznata kao erektilna disfunkcija, danas je poznata po mnogim uzrocima, uključujući kardiovaskularne bolesti, dijabetes, procedure nakon prostatektomije, neurološke ili psihološke probleme. Milenijumima su ljudi tražili lekove za ovo iscrpljujuće i sramotno stanje, te je istorija impotencije i njeno lečenje poznato od pamtiveka.

Tradicionalna kineska medicina je poslednjih godina neslavno povezana sa konzumiranjem ugroženih životinja. Takvi životinjski proizvodi bili su penis tigra, rog nosoroga, pangolin i žuč mošusnog medveda. Tragični efekti ove potražnje za životinjskim delovima mogu se videti u prekomernom lovu, pa istorija impotencije i njena terapija stiču lošu reputaciju.

Zbog velike potražnje za tradicionalnim lekovima za životinje, crno tržište nastavlja da napreduje, čak i kada su ove životinjske populacije dovedene na ivicu uništenja. Kao rezultat toga, mnogi praktičari pokušavaju polako da uklone životinjske proizvode iz potencijalnih lekova.

Na zapadu ništa novo

Na drevnom zapadu, ljudi Grčke i Rima verovali su u korišćenje esencije životinja i njihovih organa da bi se odbranili od prokletstva impotencije. Bilo je vrlo uobičajeno da sveštenici i lekari propisuju konzumaciju kozjih testisa, genitalija petlova i zmija.

Prema piscu Angusu Meklarenu, Aristotel je jednom spomenuo da je najmoćniji afrodizijak konzumiranje grive novorođenog ždrebeta. Uz konzumiranje životinjskih genitalija i žlezda, popularna alternativna metoda bila je nošenje izlečenih genitalija kao talismana.

Srednjovekovni Persijanci su takođe naveli određene životinje kao neophodne za poboljšanje erektilne disfunkcije. Najmoćniji afrodizijaci bili su Halim (opisan u Gadiriju i Gordžiju kao jelo od pšenice i koze), ptičji mozak, pečeno meso, ovčja glava i potapa. Morski plodovi su takođe bili popularni.

U Evropi u 13. veku, nemački fratar Albertus Magnus (1200-1280) pisao je o erektilnoj disfunkciji. Predložio je da bi konzumacija kuvanog penisa vuka pomoglo muškarcu da stekne potenciju i muškost.

Koncept konzumiranja životinja odražavao je duboko ritualno verovanje u snagu i moć opasnih mužijaka životinja i kako ljudi mogu da iskoriste njegovu moć da poprave svoju seksualnu izdržljivost i nagon. Čak i sa napretkom zapadne medicine, ovo verovanje o konzumaciji životinja na zapadu nastavilo se u manjim razmerama i bilo je povezano sa medicinskom konzumacijom životinjskih organa.

Istorija impotencije kroz renesansu u Evropi

Renesansa za Evropu bila je vreme ogromne trgovine, globalnog istraživanja i intelektualnih početaka za napredak zapadne umetnosti i tehnologije. Sa ovim je došlo i veliko interesovanje za dalje učenje istočnjačke medicine.

Pisac Meri Rouč daje značajan uvid u impotenciju, medicinu i svet renesansne Evrope. Roach pominje da je jedno od uobičajenih verovanja bilo da je muška erekcija rezultat komprimovanog vazduha u skrotumima (kožnim kesama u kojima su smešteni testisi). U glavama lekara iz doba renesanse, ovo je objašnjavalo zašto erekcije mogu da rastu i opadaju tako brzo: osećali su da se, kao i pluća, penis širi kada muškarci duboko dišu.

Ipak, da Vinči i de Graf najbliži savremenoj medicini

Prema Rouču, ovo verovanje je ubrzo osporio Leonardo da Vinči, jedna od najpoznatijih ličnosti italijanske renesanse. Da Vinči je proučavao leševe pogubljenih zločinaca vešanjem, koji su održavali erekciju nakon smrti zbog bizarne prirode gušenja i krvnih ugrušaka.

Ova anomalija je bila dobro poznata nuspojava procesa vešanja. U svojim zapažanjima i disekcijama, Da Vinči je primetio da ljudski penis nosi ogromnu količinu krvi.

Iako je Da Vinči išao u pravom smeru, bilo je još onih koji su doveli u pitanje proces impotencije. U godinama koje dolaze, drugi poput holandskog lekara Reginera de Grafa (1641.-1673.) će se nadovezati na otkrića upumpavanja krvi u penis eksperimentima sa fiziološkim rastvorom.

Ubrizgavao je fiziološki rastvor u krvne sudove penisa leševa. Ovaj eksperiment je trebalo da oponaša veštačku erekciju iz mrtvog tkiva. Činilo se da su i Da Vinči i de Graf bili na pravom putu u razumevanju kako erekcija funkcioniše.

Istorija impotencije okovana religijom i sujeverjem

Ipak, sa svim napretkom koji je renesansa donela evropskoj umetnosti i kulturi, i dalje je bilo sujeverja. Muškost tokom ovog perioda bila je snažno vezana za religiju. U renesansnoj Evropi, muškost čoveka je bila značajna pokretačka snaga želje i junaštva. Navodno, pričalo se da čak i sam papa Aleksandar VI uživao u gledanju drugih sveštenika kako vode ljubav i ejakuliraju u kurtizane na poznatom Banketu kestena 1501. godine, sceni koja je čak i oslikana.

Ali zajedno sa kulturološkim verovanjima u muškost, postojali su i jaki strahovi duboko ukorenjeni u regionalnom sujeveru. Jedno verovanje među obićnim narodom bilo je da je impotencija prokletstvo koje su dali demoni i veštice kojeisu želele da budu zlonamerni prema onima koji su moralno slabi.

Roach raspravlja o priručniku iz 1491. poznatom kao Malleus Maleficarum koji diktira opasnosti od veštica i njihovu sposobnost da izazovu impotenciju i sterilnost svakom čoveku koga mrze. U nekim slučajevima se verovalo da veštice mogu učiniti da penis jednostavno nestane.

Međutim, ova stara verovanja u sujeverje i veštičarenje često su ignorisana i zanemarena od strane medicinske elite više klase tog vremena. Često se na impotenciju gledalo ili kao na čisto psihičku, kao rezultat kontinuirane masturbacije, ili kao neverstvo sa previše žena.

Uobičajena preporuka renesansnih lekara u to vreme bila je, kako Rouč spominje, da oboleli čovek bude pristupačan i priđe „veštici“ za koju su verovali da je izazvala njihovu nemoć. Činilo se da je komunikacija veoma naglašena za situacije poput ovih.