Gastroenteritisi

Gastroenteritisi ili gastroenterokolitisi su najčešće infekfivne prirode, a uzrokuju ih virusi, bakterije i paraziti. Virusi su daleko najčešći uzročnici.

Rotavirusi

Izvor infekcije je čovek sa akutnim gastroenteritisom, a jedini put prenosa je feko-oralni. Virus se luči u stolici obolelog 4 do 7 dana, od početka simptoma, pa je tada osoba i najzaraznija. Inkubacija traje od 1 do 7 dana. Uglavnom uzrokuju bolest u hladnijem delu godine.

Norovirusi

Mogu uzrokovati akutni gastroenteritis tokom cele godine. Prenosi se feko-oralnim putem, kao i aerosolom putem povraćanja. Inkubacija traje 1-2 dana.

Astrovirusi

Bolest je češća zimi. Put prenosa je feko-oralni. Inkubacija traje 1-2 dana.

Dijareogeni adenovirusi

Uzrokuju infekciju tokom cele godine, prenose se feko-oralnim putem, a inkubacija traje 3-10 dana.

Od bakterijskih uzročnika najčešče su to salmonele, šigele, kampilobakter, jersinija, ešerihije, dok neke infekcije nastaju delovanjem toksina – alimentarne toksikoinfekcije. Paraziti su u razvijenim zemljama izuzetno redak uzročnik.

Početak akutnog infektivnog gastroenteritisa može biti postepen ili nagao. Stolice su kašaste, vodene ili penušave i nehomogene. Boja stolice nema veliki značaj. Većina dece povraća, a neka samo odbijaju hranu. Često je prisutan meteorizam. Temperatura može biti povišena, na novorođenčad i odojčad mogu biti hipotermična.

Pri lečenju je najvažnija simptomatska terapija, odnosno adekvatna nadoknada tečnosti. Antimikrobno lečenje kod znatnog broja pacijenata ne donosi poboljšanje, pa su antibiotici indikovani u nekim slučajevima (teška kampilobakter infekcija, šigeloza, ešerihija).

Vrlo je bitno odrediti stepen dehidracije. Žeđ, podočnjaci, suve sluznice su znak blage dehidracije. Suva usta, jezik, halonirane oči, uvučena fontanela, oslabljen turgor, oligurija, odsutnost suza ili slabije upućuju na umerenu dehidraciju. Tešku dehidraciju prati redovno hipovolemija, dete je bledo, hladnih ekstremiteta, produžene kapilarne reperfuzije, ubrzanog pulsa i tihih srčanih tonova.

Ako postoji dehidracija bez pratećeg hipovolemijskog šoka, dete treba rehidrirati oralnim rehidratacijskim rastvorom. Ako postoji teška dehidracija, mora se rehidrirati intravenski, a nakon toga nadoknađivati oralnim rehidracijskim rastvorom. Uvek treba imati na umu da se mora nadoknaditi postojeći deficit, ali da se mora osigurati i tečnost koja je potrebna za održavanje dnevnih fizioloških potreba.